Deca stvari vide jasnije i čistije od nas odraslih: Damjan Kecojević za Kurir pred 50. izvođenje predstave "Sjaj zvezda na plafonu"
Dodajte Kurir u vaš Google izbor- Predstava 'Sjaj zvezda na plafonu' imaće 50. izvođenje 20. oktobra u Malom pozorištu 'Duško Radović', a od premijere je osvojila brojne nagrade i publiku širom regiona.
- Damjan Kecojević kaže da predstava govori o odrastanju, bolesti i gubitku, uz važnu poruku da deca i mladi stvari vide jasnije i čistije od odraslih.
Predstava "Sjaj zvezda na plafonu", po motivima romana švedske književnice Juhane Tidel, u dramatizaciji Tijane Grumić i režiji Damjana Kecojevića, imaće 50. izvođenje 20. oktobra u 20 sati u Malom pozorištu "Duško Radović". Od premijere 10. oktobra 2024. godine, ova priča o odrastanju, ljubavi i gubitku osvojila je brojne festivalske nagrade i priznanja stručnih žirija i publike širom regiona.
U središtu priče je Jena, devojčica čiju svakodnevicu čine škola, prijateljstva, prve ljubavi i nesigurnosti, ali i suočavanje s teškom bolešću majke. Njena potreba da pripada svetu vršnjaka postoji uporedo sa strahom za osobu koju voli. Predstava upravo u tom preplitanju pronalazi prostor za razgovor o iskustvima za koja često nije lako pronaći reči.
Pedeseto izvođenje dolazi u godini u kojoj Večernja scena obeležava 40 godina postojanja. Damjan Kecojević, reditelj predstave i umetnički direktor Malog pozorišta "Duško Radović", utemeljio je novi programski pravac ove scene, zasnovan na savremenom pozorišnom pristupu, slobodi izraza i ispitivanju granica, o čemu i govori za Kurir.
Kad se osvrnete na period od premijere na Belefu do danas i na uspeh koji je predstava postigla, koliko je ona sazrela i "prodisala" kroz ovih 49 susreta s publikom?
- Mislim da se to desilo već na prvom izvođenju pred publikom. Izazov je sačuvati isti kvalitet posle skoro 10.000 gledalaca, jer često reakcije publike znaju da nas zavedu, pa se predstava razgazi na loš način.
Da li se tokom vremena promenio način na koji glumci nose ove teške likove ili je sama struktura predstave ostala nepromenjena?
- Struktura je i dalje veoma čvrsta, prvenstveno zbog glumaca koji vole ovu predstavu i veruju u nju. Verovatno im je s vremenom malo lakše da plivaju, ali svi oni su i dalje veoma svesni svojih linija i igraju svaki put svim svojim bićem.
Predstava "Sjaj zvezda na plafonu" otvoreno govori o bolesti, gubitku i teškim emocijama. Zašto je govoriti o bolesti i dalje tabu?
- Ljudi jednostavno ne žele da slušaju o bolesti i smrti. To je deo naše kulture - sve što je neprijatno guramo pod tepih, iako će nas to kad-tad sačekati.
Kako ste u ovom radu pronašli balans, da priča ostane emotivna i potresna, a da ne sklizne u patetiku?
- Zapravo sam se sve vreme trudio da u radu na predstavi imam isti osećaj koji sam imao dok sam čitao roman prvi put. Iako sve vreme pratimo priču jednog života koji se neumitno gasi, paralelno se dešava život koji raste i buja. Bilo mi je važno da dam isti značaj i jednom i drugom procesu.
Čija vas je reakcija posebno dirnula?
- Što se komentara tiče, najznačajniji je komentar jedne devojke koja mi je nakon odgledane predstave rekla da će već na sledeće izvođenje dovesti svoje bliske prijatelje kako bi u potpunosti razumeli njenu poziciju u momentu gubitka majke od raka dojke. "Neke stvari jednostavno nisam znala kako da im objasnim, a kad pogledaju predstavu, shvatiće zašto sam se u nekim momentima ponašala tako kako sam se ponašala."
Tinejdžeri važe za najstrožu i najiskreniju pozorišnu publiku. Kako napraviti predstavu koja će im privući i održati pažnju?
- Mislim da je najbitnije da se publika ne oseti potcenjeno, ma kog uzrasta bila. Kad je pozorište za decu i mlade u pitanju, to se često dešava jer smatramo da neke teme nisu za njih i da ih neće razumeti na pravi način. Upravo tu grešimo, jer deca i mladi stvari vide jasnije i čistije od nas.
Na čemu trenutno radite?
- Trenutno režiram predstavu "Mobi Dik" u dramatizaciji Tijane Grumić u Pozorištu za decu i mlade u Skoplju. Premijera se planira za kraj decembra. Već početkom tog meseca trebalo bi da se desi i premijera pod radnim naslovom "Tri dana do kraja umetnosti", po motivima istoimenog komada Dimitrija Kokanova, koju režiram zajedno s Bojanom Lazić. Predstava govori o nevidljivom radu ne samo pozorišnih već i svih ostalih radnika. Ovoj premijeri se posebno radujem jer smo imali priliku da sarađujemo sa tri odlična umetnika: Aleksandrom Vučkovićem, Branislavom Trifunovićem i čarobnom mladom glumicom Anđelom Alavirević, koju ste već gledali u "Sjaju zvezda na plafonu". Predstava je rađena u nekoliko etapa, od maja do oktobra, i proces je bio veoma zabavan. Nadam se da će i ova predstava dovesti publiku do suza kroz smeh, ali i emotivnost likova koji pričaju priču o poziciji radnika danas.
Narodno pozorište u Beogradu i Atelje 212 su, pored Malog pozorišta "Duško Radović", kuće s glumačkim ansamblima koji su mi interesantni. Međutim najviše bih voleo da u budućnosti imam priliku da radim ansambl predstave s mladim glumcima koji bi bili odabrani putem audicije, jer ispostavilo se da je to bio pun pogodak kad je "Sjaj zvezda" u pitanju. U tom slučaju mi je apsolutno nebitno u kojoj kući radim.
Ispunjavaju me i gluma i režija
Po osnovnom pozivu ste glumac, ali već godinama uspešno režirate i bavite se scenskim pokretom. Trpi li glumac u vama dok sedite u rediteljskoj stolici i dogodi li se tokom proba da poželite da istrčite na scenu i sami odigrate neki deo?
- Zapravo ne. Možda sam taj osećaj imao pre deset godina, jer se često dešavalo da me reditelji radije biraju kao saradnika za pokret nego glumca. Na sreću, neki reditelji, poput Anje Suše i Bojane Lazić, smatrali su da sam podjednako dobar na oba polja i zvali su me da radim s njima i kao glumac. Danas mi nije toliko bitno u kojoj ulozi ću se naći. Bitno mi je da je projekat koji radim kvalitetan i inspirativan. Naravno, trenutno mi je režija najuzbudljivija jer mi je to novo i većinom sam režirao komade po sopstvenom izboru. Videćemo koliko će to trajati. Trenutno mi se čini da ću, kada režija prestane da me ispunjava, sreću tražiti van teatra.